Са Петих сусрета Милићевића из Крћине 5. августа 2017.

Братственици су се окупили у порти манастира у Тавни гдје је архимандрит Лазар Кршић говорио о историји ове светиње, задужбини краља Драгутина. А историја манастира, па и цијеле околине је заиста богата, али и, нажалост, препуна страдања. Поп Лазо, како га зову његови парохијани, одржао је прави историјски час и топлим пријатним гласом сликовито дочарао прохујало вријеме, људе и догађаје.
Непосредно после боравка Милићевића у манастиру архимандрит Лазар је послао једну поруку овоме скупу:
“Честити моји Милићевићи – Ваши сусрети Милићевића су по карактеру нешто што је једиствено на овом простору око манастира Тавне и има племениту поруку. Камо среће да и многи други раде то, или стогод томе слично. У времену свеколике ерозије и патолошког бјежања једних од других ви се састајете и окупљате. У вама дјелује центрипетална сила. Свака част. – Мораћу неке прилике да се видим са Вама, Саво, па да ми дате мало слика и Видео прилога са тих окупљања Милићевића. Желио бих то мало за моју личну, а мало и за манастирску документацију. … Надам се да је ваш данашњи сусрет прошао у најбољем. Јавите се кад стигнете, а ја ћу се послужити мојим триковима да дођем до Ваше поруке. Поздрав Вама и осталим у часној породици Милићевића.”
Има ли се шта додати овој поруци, осим: Хвала вам оче Лазо! Дали сте нам огромну подршку и потврдили да смо на правом путу.

У програм Сусрета сваке године као обавезан чин улази посјета гробљу, одавање поште и паљење свијећа упокојеним прецима. Са припремљеног списка Јелена – Саве Душана Савиног је прочитала имена свих оних Милићевића који су сахрањени на овом гробљу, па свих оних Милићевића који су сахрањени на другим гробљима и свих блиских сродника који нису носили презиме Милићевић. Хтијели смо свакоме од њих са дужним поштовањем бар име да поменемо и свијећу запалимо. Дирљиво је било гледати онај наш трдиционални ритуал: љубљење слике на споменику, па љубљење и паљење свијеће и тако од споменика до споменика. Ика Петрова је у стилу искусне домаћице и чувара обичаја и традиције отишла и корак даље: нудила је пиће да се наздрави за спокој душа покојника и гробове китила цвијећем и понудама.

Као да су се чули стихови Змајеве пјесме ”Светли гробови”:

А ко беху ови диви
Који су те напред звали
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
Живот празан – младост пуста!
Око сваког светлог гроба
Прикупљ’о се живот нови,
Наследници светлог жара,
Скупили се соколови!

Караван Милићевића је наставио пут према Крћини. Према постојбини одакле потичу Милићевићи, потомци петорице браће: Благоја, Гавре, Саве, Цвијетина и Петра. Оне који су ту рођени, који су ту живјели, провели дјетињство и младост, па и оне који су о томе времену само слушали од старијих долазак у Крћину никада не оставља равнодушним. Саво и Мишо Душана Савиног су хтјели бар на тренутак да сврате Милићевиће у двориште њихове куће како би их почастили, а Брано Миће Савиног је охладио и изнио пиће на пут па заустављао колону као што је некада био обичај да се плоском заустављају сватови.

Протокол је колону одвео даље до Шупље пећине и Ковачевца. Чинило се да старији тек овдје имају мноштво неиспричаних прича. Некада су дјеца на овим просторима чувала стоку, и купала се, наравно. Ковачевац је вир у коме су се сви Крћинци научили пливати. Његове пропорције и контуре јединствене стијене су као створени да од непливача направе пливача. Није била ријеткост да се дјечарац хвали: Ја преплив’о Ковачевац! Скокови са старог пута су били и опасни и атрактивни и само су одважни имали смјелости да се вину у празан простор па зароне на тачно одређеном мјесту гдје је Ковачевац најдубљи. Причало се да је некада Станко ковач из Бара хтио да завинта коњска кола како би их спустио низ стрмину поред вира, оклизнуо се и наглавачке распалио право у вир. Био је Савиндан и незапамћена зима. Станко је ипак онако мокар отишао манастиру на вашар. Сила од човјека, инат, или престиж?
Мада се ни најстарији не сјећају да је овдје на Ковачевцу било повређивања, ипак наш братственик Вук Предрага Воје Гаврина је враћајући се из Горње Крћине аутомобилом који је возио један од његових другара, промашили су мост изнад вира и стропоштали се у провалију. Једини повријеђени био је Вук. Живот је висио о концу. Срећом све се добро завршило.
Поред Ковачевца испод старе јошике ћути воденица Старка. Некада их је било на Домани неколико, а до данас су сачуване двије: Старка и Ступа. Ступа је изнад Шупље пећине. Која је старија, не зна се. Име Ступа говори да воденица није служила само за мљевење житарица. Ступе су по правилу обрађивале сукно, али обављале и неке друге послове. Биле су то прве машине на погон снагом воде.

Миладин Митра Цвијетиновог се сјетио да је Шупља пећина некада била пуна слијепих мишева који су наглавачке висили из пукотина и плашили дјецу и чобане. Нисмо их овога пута нашли, а није се могао показати ни затрпани отвор у Дреновинама који сада прекрива асфалтни пут. Једино свједочанство да је тај отвор постојао је хрпа камења која је вијековима упадала у пећину. Нема више ни стоке, ни чобана да се у пећини крију и од сунца и од кише, а нема ни помељара који би под пећином склонили кола и волове, а често и сами прилегли. Прохујало је једно вријеме и као вихор однијело и људе и привреду и све оно што је у Крћини грађено вијековима. Све се за тили час промијенило и као што после сунчаног дана сколе тешки црни облаци и направе потоп, тако је и наша Крћина остала празна и запуштена.Нема оне вреве, граје, довикивања и пјесме жетелаца.Све је утихнуло, притајило се и чека ….! Чека онај тренутак када ће поново живот да букне, да се разигра и приреди нова изненађења за нова покољења. Из Крћине су Милићевићи отишли у Угљевик у ресторан Доману Мише Душана Савиног гдје је био предвиђен свечани ручак за братственике. У пријатном амбијенту
ресторана, а нарочито после пјешачења на гробљу и у Крћини, могло је лијепо да се опусти, утоли жеђ и окријепи тијело.

За ову прилику Драгана Александре Борке Гине Петрове је припремила за рецитовање пјесму Женидба Милића барјактара. По предању родоначелник свих Милићевића, Милић барјактар, је био инспирација народном пјевачу за једну од најљепших пјесама уврштеној у читанке за основну школу као примјер епско-лирске пјесме. Драгана је феноменално одрецитовала пјесму и покупила овације задовољне публике. У пригодној бесједи Саво Душана Савиног је истакао:
Драги моји Милићевићи, драги потомци Милићевића, поштована родбино и цијењени пријатељи!
Сестре и браћо!
Дозволите ми да вас поздравим, да вам пожелим добродошлицу на Пете сусрете Милићевића у нашу постојбину, нашу Крћину!
Ово је манифестација свих нас, заједничка!
Зато данас немамо гостију, данас смо овдје сви домаћини!
Свој на своме!
Живјели!
Ево, по пети пут се искупљамо да се подсјетимо на заједничке нам коријене, да се боље упознамо и да се дружимо.

На корак смо да ови скупови прерасту у традицију, али је тај један корак јако неизвјестан. Манифестацију морамо некако осавременити и употпунити новим садржајима тако да буде прихваћена од већина и да већина једва чека окупљање. Посебно мислим на млађе категорије братственика. А они се тек једва познају, или се уопште не познају. Зато терет организације ових Сусрета морају да понесу старији. Они су дужни да просто погурају своје најмлађе. Да им испричају оно што они знају, оно што су чули, научили или сами доживјели, а везано за Крћину, за род Милићевића, за коријене и традицију из које смо сви поникли. Апелујем на вас да у том смислу дате свој допринос и уложите труд како бисмо сачували сјећање на оне од којих потичемо и који су нам, на крају крајева, и подарили овај живот који живимо, а који је јако кратак и склон забораву! Хтио бих нешто рећи и о Крћини: Милићевићи су се овдје населили негдје после Првог српског устанка. По положају мјеста гдје су направили кућу очигледно је да са Турцима нису били у добрим односима. То говори и легенда која прати Тому Крћинца. А то говори и о суровости времена у коме су живјели. Уствари, мени се чини да је комплетна наша историја толико сурова да ме просто уплаши. А та историја је тражила и људе који је могу понијети. Чувени стих из народне пјесме о Старини Новаку ”кадар је стићи и утећи и на страшном мјесту постојати” говори све о тим временима. А такви су били и Милићевићи. Строги, бескомпромисни, али и праведни. У америчкој култури преко каубојских филмова је остало трајно свједочанство о томе времену и тим људима. Код нас, нажалост, само ријетке легенде. Знате ли ви коју? Могли бисмо сад отворити конкурс за прикупљање свих врста прича о Милићевићима? Све што сте чули па макар то само био наговјештај. Ја сам неке већ нагласио: Много прича има о дједу нам Цвијетину и његовом пићу. Зна се да је Цвијетин псовао: Јебо те Салавод! То је неко предхришћанско божанство. Сава је у љутњи најчешће псовао славу, а Петар Исуса. Могли бисмо се ангажовати на скупљању и објављивању старих фотографија. Могли бисмо уредити и један сајт на интернету, а то ови млађи добро знају. Могли бисмо се потрудити да нам следећи сусрети буду права културна манифестација у којој ваља узети учешћа. Не треба заборавити да је Крћина тридесетих година прошлог вијека имала свој процват. У Тавни је била Општина, а самим тим и жандармеријска станица, телефон и дневна штампа. Предсједник Општине у три мандата је био Гавро Милићевић. Тада је направљена и прва ћуприја на Домани. Тада је кроз Крћину прошла екскурзија бијељиских гимназијалаца. Ово вам говорим како не би ово данашње посртање наше Крћине прихватили здраво за готово. Ово је само једна фаза, једно пролазно стање које ће брзо изњедрити нове животне путеве развитка и напретка у сваком погледу. Живјели, здрави ми и весели били, ма гдје били! И само још неколико импресија: – Ове године нас је на Скупу Милићевића било мање него до сада. И ако пренебрегнемо то да је братсвеник Брано Миће Савиног удавао ћерку Славицу саме шест дана прије Сусрета, те да су многи Милићевићи били на том скупу, ипак остаје бојазан да нас је све мање и мање. Користимо и ову прилику да нашој братсвеници Славици честитамо склапање брака са Јовицом Мићић уз поруку да их обоје, а можда буде и неко мало, мало, очекујемо следеће године на Сусретима Милићевића. – Радују и принове у Милићевићима: Добрица Саве Душана Савиног је добио ћерку Манду, а Душко Мише Душана Савиног је добио сина Николу. Честитамо са жељом да се множимо онако како су се генерације прије нас множиле. Седморо дјеце је била нека норма. Пошто сам сигуран да је у роду било још принова, молим братсвенике да нам пошаљу све нове податке који нису ушли у пописе. – Чини се да је искристалисан начин финансирања Скупова Милићевића. То су добровољни прилози братсвеника. Пошто је то древни начин прикупљања средстава, тако се ради на свадбама, рођенданима, крштењима, рачунамо да неће бити неспоразума. – Следеће Сусрете ћемо обогатити са више културних садржаја које ће на својим плећима изнијети млађи чланови братства. Програм Сусрета ће бити предметом сталне дораде, а од свих вас се очекује да се активно укључите у ове активности. – Посебно бих поздравио долазак на Сусрете ито из далеке Америке: Жику Васкрсије Цвијетиновог и Горана Ранке Петрове као и Горанову супругу Душанку. Чин за сваку похвалу, а то ће братсвеници знати да цијене. – Не могу а да не похвалим учеснике овога скупа из генерације дјеце петорице браће Милићевића: Алексу Цвијетиновог и његову супругу Илинку, Јову Петровог и његову супругу Зору, као и знатно млађе, али ипак припаднике исте генерације, Иванку Петрову и њеног мужа Светозара. – А не могу да не поменем и оне који су били на свих пет Сусрета Милићевића: Иванка Петрова, Светозар Вркачевић – Иванкин муж, Саво Душана Савиног, Мишо Душана Савиног и Брано Миће Савиног. Припремио Саво Милићевић, Душана Савиног